Паралели

И напослетку се сетио да је, пре извесног времена, у граду Коници срео једну велику грешницу и да ју је осудио у души. Његова душа ју је, на кратко, одбацила! У тренуцима осуђивања није имао хришћанске љубави нити самилости према њој!
Потом је помисао осуђивања ишчезла из његове душе и он је сасвим заборавио на тај догађај.

     Један свештеник је са посебном пажњом за време Божанствене Литургије помињао упокојене, тако да уколико му је неко давао списак за помињање, он је та имена записивао у свој поменик и не говорећи то ономе ко је донео списак, помињао их је читав живот. Поштујући такво правило он је добио поменик са

Била је зора, и средишња црква у Кавсокаливији још увек је била закључана. У једном углу припрате, монах Никита је чекао да зазвоне звона и да се отвори црква. После њега у припрату ступи стари монах Димас, некадашњи руски официр, коме је било око деведесет година; био је то велики подвижник и тајни светитељ. Пошто не виде никога, старац помисли да је сам, те поче да прави велике метаније и да се моли пред затвореним дверима наоса.

Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну. Као на исповести, Сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе

Starac Varlaam je rekao: “Prvi prijatelj je izobilje zemnog bogatstva i srebroljublje, zbog kojega je čovek spreman da uđe u hiljade opasnosti i tegoba. Ali kada dođe dan smrti, od svih tih izlišnih stvari dobija samo mrtvačko odelo i pokrov.

Drugi prijatelj – to je naša porodica, žena sa decom i rodbinom, za koje smo bili spremni i život svoj da damo. Međutim, u času smrti oni nam ne mogu ništa pomoći, sem da nas isprate do groba, a zatim da se vrate kući svojim brigama.

Ali treći prijatelj, tako često zanemarivan i kojega smo izbegavali sa prezirom – to su vrline dobročinstva, vere, nade, ljubavi i milostinje, koje prate našu dušu kada prelazimo na onaj svet i zauzimaju se pred Gospodom za nas, braneći nas od naših neprijatelja zajmodavaca, koji na mitarstvima traže da platimo za naše grehe kao za naše drugove. Znači, da naša najmanja dobra dela jesu naši najveći prijatelji pred Bogom.”

Слушајући ово, старац Јов је мислио да је ово нешто ново и почео да се расправља, говорећи Јерарху да је стална молитва дело, само подвижника и монаха, који живе ван света и његових брига, а не световњака, који имају толико много брига и послова. Јерарх је изнео много доказа у подршку ове истине и нове, необориве доказе, али чак и они, нису убедили старца Јова. 

Тај монах није знао шта да ради. Шетње нису помагале. Тама га је гушила. И једне ноћи, борећи се за ваздух, отворио је широм прозор своје келије. Била је ноћ – око три часа ујутро. Веома малаксао, хтео је да затвори прозор, надајући се да бар на кратко одмори. У том тренутку, међутим, све око њега – чак и тама споља – постали су Светлост!

Čovjek treba biti sam svoj liječnik. Ako nije tih iznutra, onda mu uzalud svi lijekovi i najbolji liječnici.
Podsvijest modernog čovjeka je uzburkana kao nemirni ocean s velikim olujnim vjetrovima. Podsvijest prepuna utisaka čini da duša bude nemirna.
Emocije tada ključaju poput erupcije vulkana. Bez rada na emocijama duhovnost je samo kula od karata.

Aмериканац грчког порекла, породичан човек, угледао je нестворену светлост
"Нестворена светлост" се назива тако јер није створена, тј без почетка је, она је Божанска енергија, сам Бог. Највиши духовни подвижници живе у њој. Она је циљ за којим жуде сви који се подвизавају. Сматра се искуством обожења, учешћем човечије у Божанској енергији, "…заједничарима Божанске природе..".

       Али људи који су долазили код оца Јована, и то, као по правилу, у најтрагичнијим и преломним тренуцима свог живота, нису имали потребу да од њега чују како да поступе мудро, него како да поступе на једино исправан начин. Управо по томе што зна вољу Божју старац се и разликује од свих осталих људи, па чак и од славних мудраца, богослова-интелектуалаца,

Видећи како се становници града Јерусалима греше о Божји закон, наш Спаситељ Господ Христос им је рекао: „Волео сам да вас сакупим као што кокош скупља пилиће под крила, али ви не хтедосте“ (Мт. 23, 37)…
Премда се из дана у дан на делу уверавају да се на дну и најслађе грешникове чаше налази горчина и отров, људи су увек склони да мисле да им је изван Божјег закона и Божјег окриља боље.

Дубоко је уверење Православне Цркве да свака епоха има своје свеце и да нема ни једног доба без њих.

У свакој ери светитељи су доказ и демонстрација благодати Христове, љубави Очеве и заједнице Духа Светога, у месту и времену, међу нама.

Имао сам телефонски позив од једне добре калуђерице. Данас је четвртак (5. октобар 2023), она ме беше позвала у прошли понедељак. Ова калуђерица је у Грчкој, у једном добром манастиру. И тамо су били велики пљускови, а њу је игуманија задужила да се брине о козама и да храни манастирске животиње.

Ђавоимана жена по имену Панајота много се опирала доласку оца Јакова. Чак је претила да ће га током ноћи ослепети, тако да више неће моћи да види. Ујутро ју је старац запитао како се зове, а она је одговорила: Осман. Једна друга ђавоимана жена рекла је да се зове Велиар. Старац је на то рекао:
"Лажови сте, Велиаре, и ти и твој отац. Ваш отац је Веелзевул!"

. Када је свештеник сахрањен, лице му је покривено литургијским воздухом (покровом), истим којим се за време Литургије покривају Чаша и Дискос. И лице светог Јована било је покривено таквим воздухом. Владика Антоније, поново читајући 50. псалам, прекрсти се и подиже воздух.
Тако сам први пут „срео“ владику Јована, први пут га видео. Његово лице и цело тело били су потпуно сачувани, нетрулежни – били су мошти.