Паралели

Свети Јован Претеча
Данас молитвено прослављамо једну од најпоштованијих чудотворних икона Пресвете Богородице у Русији - 'Казанску' Мајку Божју
Пресвета Богородице спаси нас!❤️

Празновање иконе познате под називом Богородица Казанска (рус: Казанская), успостављено је у знак захвалности за спасење Москве у све Русије од инвазије Пољака 1612. године. Установљено је 1649. године, и све до данас, та икона је у нарочитом поштовању у цеколикој Православној Русији. Свети Димитрије Ростовски, у својој беседи познатој под насловом „Беседа на дан јављања иконе Мајке Божије Казанске“ каже да Мајка Божија Казанска избавља од великих мука и зла, не само преведнике, него и грешнике.
Прво јављање Пресвете Богородице у граду Казану
1 октобра 1552. године, на навечерје празника Покрова Пресвете Богородице, цар руски Јован IV, припремајући руску војску за одлучујући и свеопшти напад на татарски Казан, изненада је чуо благословену звоњаву московских црквених звона. Било му је јасно да је то знак милости Божије, која је пристигла по његовим молитвама, и да је Господ одлучио да обрати ка себи народ казански. Покоравањем Казана на Покров Пресвете Богородице, био је завршен план започет 1164. године под Светим кнезом Андрејем Богољубинским (†1174). Волга, главни водени пут државе, постала је у целости руска река. Из татарског ропства је ослобођено 60,000 људи, и почело је проповедање Светог Јеванђеља татарима. Новооснована Казанска Епархија ушла је у састав Руске Православне цркве, и ускоро се прославила својим Архиепископима: Светим Гуријем (†1563) и Светим Германом (†1567).
Оно што је посебно допринело успеху покрштавања народа у пределу Волге, било је јављање чудотворне иконе у самом граду Казану 8. јула 1579. године. Проповедање Јеванђеља међу окорелим незнабошцима и мухамеданцима, ишло је тешко. Покровитељка проповедника Речи Божије, Пресвета Богородица, која је још за свога земаљског живота, крепила и благосиљала напоре Светих Апостола, побринула се и за руске мисионаре, пославши им небеску помоћ, преко јављања Своје чудотворне иконе.
28. јуна 1579. године, велики пожар је избио око храма Светог Николаја Тулског, сажевши део града и претворивши у пепео половину Казанског кремља. Том злу су се радовали незнабошци, мислећи да се Бог разгневио на Хришћане. „Вера Христова“, писао је летописац, „постала је предметом исмевања и поруге“. Међутим, пожар у Казану је заправо био предзнак пада мухамеданства и утврђивања Православља у целом том округу, који се протезао на истоку Русије. Град је убрзо почео поново да ниче из рушевина. Заједно са другим страдалницима, недалеко од места где је започео пожар, свој дом је саградио стрелац Данило Онучин. Његовој кћери Матрони, јавила се у сну Мајка Божија, откривши јој место где је у земљи закопана Њена икона, коју су на том месту сакрили потајни Хришћани још у време владавине мухамеданаца. Међутим, на девојчине речи нико није обратио пажњу. Три пута се Мајка Божија јављала откривајући место где је икона закопана. На крају је Матрона заједно са својом мајком ископала икону управо на месту из сновиђења. На место пронађене иконе, дошао је Архиепископ Јеремија, и пренео свети лик у оближњи храм, посвећен Светом Николају. После молебана, пренешена је литијом у храм Благовести – први Православни храм града Казана, који је подигао Иван Грозни. Убрзо су почела да се дешавају многобројна чуда, међу којима су била и чудесна исцелења двојице слепих – Јосифа и Никите. Списак чуда заједно са сведочанствима оних који су учествовали у проналажење иконе, послати су 1579. године у Москву, цару Ивану Грозном, који је наредио да се на месту јављања подигне храм у част иконе Богордице Казанске. По изградњи храма, икона је пренешена у њега, и ту је основан и женски манастир. Матрона и њена мајка које су најзаслужније за проналажење иконе, примиле су монашки постриг у тој новооснованој обитељи. У храму Светог Николаја, у коме је обављен први молебан пред иконом Богородице Казанске, у то време је службовао свештеник, а потоњи Патријарх Јермоген, светитељ московски. Након петнаест година, 1594. године, када је већ био Митрополит Казански, сакупио је и записао чудеса иконе, која су позната под називом: „Приче и чуда Пречисте Богородице, часног и славног Њеног лика у Казану“. Са много детаља описани су многобројни случајеви исцелења пред чудотворном иконом.
Невелика икона коју је пронашла девојка Матрона у тек присаједињеној покрајини Руског царства, постала је свенародна светиња и знамење небеске заштите Мајке Божије, пројављена целој Руској цркви. Много пута је „Мајка Казанска“ указивала на пут победе руске Православне војске на испуњењу светог послушања пред Богом и отаџбином. У години јављања иконе у Казану, започео је и познати поход „за Казан“ блаженог Германа и козачког атамана Ермака Тимофаевича Повоског (†1584), окончавши се присаједињењем Сибира руском царству. Благодат коју је чудотворни лик Богомајке излио, била је толика да су за неколико деценија, руски мисионари стигли скроз на исток, до места изласка сунца, прешавши много хиљада километара, и на празник Покрова 1639. године започели прву пловидбу по Тихом океану, носећи благовест спасења тамошњим народима.
Док су Православни мисионари ишли на исток, издајници су стигли са запада. Почетком ХVII века, Русију су покушали да преплаве језуити. Крај ХVI и почетак ХVII века су у историји Русије познати под називом „смутна времена“. Земља је трпела од напада пољске војске, који су се нарочито окомили на Православну веру: рушили су и спаљивали храмове, градове и села. Путем преваре, успели су да овладају чак и Москвом. На позив руског Патријарха Јермогена, руски народ је устао у заштиту отаџбине. По поруци коју је одаслао кнез Димитриј Михаилович Пожарски, из града Казана, донешена је чудотворна икона Пресвете Богородице. Знајући да је Господ пустио зло на народ због греха њихових, одређен је тродневни пост, током ког се цео народ молио Господу и Његовој Пречистој Мајци за помоћ. И молитва им би услишена. Стигла је вест од Светог Арсенија Јеладског (касније Суздаљског, †1626), који се налазио у пољском заробљеништву, да му је у виђењу откривено да је суд Божији окренут на милост, по заступништву Пресвете Дјеве. Те ноћи се његова затворска ћелија осветлила необичном светлошћу, и он је видео Светог Сергија Радоњешког, који му је рекао: „Арсеније, услшене су ваше молитве. Заступништвом Богородице, суд Божији отаџбини је претворен у милост. Сутра ће Москва бити у рукама ослободилаца и Русија ће бити спасена.“ Као потврду истинитости пророчанства, Архиепископ, који је иначе био јако болестан, био је у потпуности исцељен.
Одушевљена том вешћу, руска војска је 22. октобра 1612. године однела велику победу, заузела град Китај, а за два дана и Кремљ, потпуно ослободивши Москву од пољских окупатора. 25. октобра је одржана литија на којој је ношена икона, а која је ишла ка Кремљу. Тој литији у сусрет је изашао Архиепископ Арсеније, носећи икону Богородице Владимирске. По ослобођењу Русије, кнез Димитрије Пожарски је поставио Казанску икону у придворској цркви Ваведења у Москви. 1636. године је пренешена у новоизграђени Казански храм на Црвеном тргу. Данас се она налази у патријаршијском богојављенском храму и у Москви.
У спомен ослобођења Москве од пољских окупатора, установљен је празник иконе 22. октобра. Испочетка је то био празник само Москве, а од 1649. године, постао је сверуски празник. 1709. године се пред иконом молила сва руска војска на челу са Петром Великим, пред познату Полтавску битку. 1721. године је Петар Велики однео копију иконе у Петроград, где је била постављена у Александро-Невској лаври, а 1737. године у храм Рођења Богородице. 1811. године, пред рат је пренешена у новоизграђени Казански храм. 1812. године је лик Мајке Божије осенио руске војнике, који су зауставили напредовање Наполеонове војске. На празник Казанске иконе, 22. октобра 1812. године, руска војска је нанела први велики пораз француској војсци. То је био почетак пораза освајача целе Европе.
Јављања иконе током II светског рата
У зиму 1941. године, ситуација у Русији је била безнадежна. Немци су се приближавали Москви, земља је била на ивици пропасти. Међутим, промислом Божијим, опет је спасење Русији стигло посредством молитава из братске цркве, овај пут - Митрополита Ливанских гора Илије, из Антиохијске Патријаршије. Митрополит се спустио у камено подземље, где је владала потпуна тишина од вањског света, имавши пред собом само икону Мајке Божије и кандило. Није ни јео ни пио, ни спавао, него се непрестано коленопореклоно молио пред иконом Мајке Божије. Сваког јутра су му доносили извештај са фронтова о броју погинулих и о томе докле је напредовао непријатељ. Након три дана молитве и бденија, јавила му се у огњеном стубу Мајка Божија, објавивши му заповест за целу Русију.
Спасење Русије зависило је од испуњења те заповести. Заповест је гласила: "У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу чудотворну икону Богородице Казанске и нека је пронесу у литији око града, и тада непријатељ неће ступити на његову свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба отслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, Митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена".
Благочестиви Митрополит је пренео представницима Руске цркве и совјетске владе заповест коју је добио од Богомајке. Писма и телеграми које је Митрополит слао и данас се налазе у архивама. Стаљин је позвао Митрополита Лењинграда Алексија Симанског, чувара патријаршијског престола Митрополита Сергија Старогородског, и обећао да ће испунити све што је пренео Митрополит Илија. Све се догодило онако како је било и проречено. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божије и обишли са њом у литији око Лењинграда - град је био спасен. Неверницима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер му земаљске помоћи није било. Опсада Лењинграда је престала на дан празновања Свете равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. После Лењинграда Казанска икона је почела свој поход по Русији. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Мајке Божије. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био небрањен и ништа видљиво није спречавало Немце да уђу у Москву. Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград. Тамо су пред иконом држане непрестане службе - молебани и помени погинулим војницима. Икона је стајала усред руске војске, на десној обали Волге, и Немци нису могли да пређу реку какве год напоре улагали. Било је тренутака када су браниоци града остајали на само малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их сатру, јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божије. Стаљинградска битка почела је молебаном испред иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. И Мајка Божија је њиховим молитвама терала непријатеље.
Приче о чудесним случајевима чуле су се и од многих бораца на фронту, чак и оних који до тада нису веровали у Бога. Један случај се догодио за време напада на Калининград 1944. године: "Наша војска је већ била потпуно преморена, а Немци су још увек били јаки, губици су били огромни и тасови на ваги су се колебали, могли смо тамо да доживимо страшан пораз. Наједном видимо: дошао је командант фронта, са њим много официра, а са њима свештеници са иконом. Многи су почели да се шале: Ево довезоше попове, сад ће они да нам помогну. Али командант је брзо прекинуо све шале, наредио је свима да се построје и да скину капе. Свештеници су одслужили молебан и пошли са иконом на линију фронта. Ми смо са недоумицом гледали: куда они иду овако? Све ће их побити! Немци су тако страшно пуцали да је то био прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. И наједном је пуцњава са немачке стране у једном тренутку прекинута. Тада је био дат сигнал - и наша војска је почела општи напад са копна и са мора. Догодило се нешто невероватно: хиљаде Немаца је гинуло, а хиљаде њих се предавало! Како су затим сви заробљеници причали: пред сам руски напад - 'на небу се појавила Мадона' (Богородица), коју је видела цела немачка армија, и свима је оружје потпуно отказало послушност - нису могли да испале ниједан метак. Онда је наша војска, пробивши жичане препреке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неприступачан, а ми трпели велике губитке. За време овог јављања, Немци су падали на колена јер су многи схватили о чему се ради и ко помаже Русима".
Кијев је ослобођен 22. октобра, на дан празновања Казанске иконе Мајке Божије. Двадесет хиљада храмова Руске Православне цркве је било отворено у то време. Тада се за спас молила сва Русија.
Октобра месеца 1947. године, Стаљин је позвао Митрополита Илију да посети Русију. Бојао се да не испуни и последњи део заповести Богородице, јер се све пре тога збило онако као што је Она и прорекла. По доласку у Москву, приређен му је величанствен дочек. Са собом је донео новчани прилог за ратну сирочад Русије, а одбио је да прими поклоне који су му били припремљени, рекавши да богатство не приличи монасима. После Москве, Митрополит Илија је посетио и Лењинград. Тамо је у Владимирском саборном храму одржана величанствена служба на којој су сви присутни плакали. После говора Митрополита, сви су запевали тропар: "Заступнице усрдна.." Песма се пренела и на трг и околне улице. Десет хиљада људи је певало истинској Спаситељки Русије.

Живот Лава Толстоја, изузетно необичан, у вечитој и мученичкој потрази за одговором на питање "шта радити?", Иља Рјепин је покушавао да пренесе на своја платна. На познатом платну сликара "Л. Н. Толстој на њиви" je приказана, не само једна од епизода из живота аутора великог романа "Рат и Мир", већ, пре свега, завршна фаза у "преломном моменту" његовог погледа на свет, као победа духовности над приземним страстима...

Након Васкрса, вративши се у град посетио је доктора, где га је чекало још једно изненађење. Доктор му је рекао да у снимљеним тестовима нема ни трага од рака. Није било никаквих назнака да је икада и имао рак.
Треба напоменути да током целог периода, од почетка откако је дијагноза рака установљена, он никада није узимао ни лекове, нити је узимао хемотерапију ради свог опоравка.

Пре него што је изгубљени искушеник успео да отвори уста, старац га је ословио по имену и показао му исправан путоказ. На питање где живи, пустињак је кратко руком показао ка суровом, каменитом врху Атоса, тихо рекао: „Овде”,

Када стално размишљамо о свом недостатку љубави, онда долази плач.
Држимо проповеди о љубави, читамо о љубави, али при првој прилици не успевамо да покажемо ту љубав на делу.
Имамо стотине таквих случајева сваког дана, и управо због тога морамо да плачемо и да се покајемо.

Богородичин појас са београдског аеродрома испраћен за Свету Гору
Часни појас Мајке Божије, који је претходних 18 дана боравио у Србији и коме се поклонило више од 1.100.000 верника, данас је специјалним летом испраћен са Аеродрома „Никола Тесла“ у Београду за Солун, одакле ће бродом бити пренет до светогорског манастира Ватопед, у коме се ова велика хришћанска светиња чува више од шест векова.
ТВ Храм
Појас су на београдском аеродрому испратили Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима Српске Православне Цркве, министри у Влади Републике Србије, као и представници бројних државних, културних и друштвених установа.
Часни појас су специјалним авионом Републике Србије понели игуман архимандрит Јефрем и монаси светогорског манастира Ватопед, који су га на позив Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија донели у Србију на благослов верном народу.
Током благословеног боравка у Србији, преко милион верника из земље и иностранства долазили су да се поклоне једној од највећих светиња хришћанског света, узносећи молитве Пресветој Богородици за здравље, мир, спасење и духовно укрепљење.
Испраћај Часног појаса означио је завршетак историјске посете светиње Србији, која ће остати упамћена као један од највећих духовних догађаја у новијој историји Српске Православне Цркве.
Светиња је испраћена уз највише државне почасти, док су девојке обучене у српске народне ношње латицама ружа посипале пут Часног појаса на његовом одласку из Србије. See less

После прве посете благодатне светлости, искуственог опита Бога, Галатију више никада није занимало ништа од чулних уживања овог света. Говорила је: „Ко једном проба торту, сви други слаткиши њему постану неукусни“.

Godinama se Švedska smatrala uzorom digitalnog obrazovanja. Tableti su zamenili udžbenike. Laptopovi su stigli u prve razrede. Deca su učila slova preko ekrana, verovalo se da ih što ranije uronite u tehnologiju, to će biti spremnija za budućnost. Zatim se 2022. dogodilo nešto što niko nije očekivao: švedski đaci su na PISA testu čitanja pali ispod proseka. Dok su druge zemlje krivile pandemiju, Švedska je postavila teže pitanje: da li smo preterali?

А у Царству Небеском постоје само људи који су били лоши, али су се покајали и били просветљени светлошћу Христове истине. У Царству Небеском нема ниједног праведника, само покајани грешници. И Христос је дошао да спасе њих, грешнике. Јер зашто спасавати праведнике? Господ каже: „Нисам дошао здравима, него болеснима.“ Па у чему је поента?

Свети Дамаскин Студит пише да праведни Лазар никада није испричао шта је видео у паклу. Видевши адске муке, стално је осећао горчину у устима и није могао ништа да једе, а да се претходно не заслади. Такође, никада се није ни смејао. Само једном, када је видео како је једна особа украла земљани суд, нацерио се и рекао: „Глина краде 

Кој ја гради новата куќа и каква е таа? Кој го гради новиот систем и со што? И токму таму сите се плашат да погледнат – кон технократијата.Да, темелите остануваат исти, но материјалот се менува.Порано:закониинституцииполитички телаСега:кодалгоритмивештачка интелигенцијаинфраструктураСтариот систем беше човечки – и затоа расиплив, корумплив, видлив.
Новиот систем е нечовечки – поефикасен, постуден и многу потежок за оспорување

Када човеком управљају зле силе, он то не разуме и живи обичним животом, док му се душа постепено прља и повлачи у мрак.
Он жели да се поврати, покаје, али не може јер су њиме други већ загосподарили.
Губи способност да опрости и осети радост, јер демон очвршћује срце и чини га тврдим.

 Црква је део Неба на Земљи, па самим тим и најсветије место. Она је обитавалиште славе Божије и Свесвете Тројице, Бога у три лица, али и Пресвете Богородице, Серафима, Херувима, Арханђела, Анђела, Светаца и небројених мученика за веру Христову. Дакле,
када улазимо у цркву, ми улазимо у најсветији и најузвишенији простор на Земљи.

...Јер спољашњи луксуз, по правилу, једнак је унутрашњем сиромаштву.
А хришћанство је дошло да испуни људске душе вечним богатством, да их обогати Богом.
Када човек одрасте, детињасте жеље делују смешно.