Чудотворна Благовештењска икона Пресвете Богородице 'Великоблагодатна'

Предивна Благовештењска икона пресвете Богоматере, која се данас чува на острву Тиносу у Грчкој, потиче још из доба пре арапског ропства, које је било давно пре турског ропства. Када и како је ова светиња доспела на Тинос незна се, али предање народно везује је за светог апостола и јеванђелиста Луку. За време једне катастрофе, која је задесила острво Тинос, Икона је била затрпа на под земљу, где је остала око 800 година.
07.04.2021.

Чудотворна Благовештењска икона Пресвете Богородице 'Великоблагодатна' ПРЕДИВНА Благовештењска икона пресвете Богоматере, која се данас чува на острву Тиносу у Грчкој, потиче још из доба пре арапског ропства, које је било давно пре турског ропства. Када и како је ова светиња доспела на Тинос незна се, али предање народно везује је за светог апостола и јеванђелиста Луку. За време једне катастрофе, која је задесила острво Тинос, Икона је била затрпа на под земљу, где је остала око 800 година. А пронађена она би овако:

На месец дана пред избијање устанка у Грчкој против Турака, 1821. године, Пресвета Богородица се јави у сну једном благочестивом баштовану, осамдесетогодишњем старцу Михаилу Полизоису, досељенику на Тинос са острва Андроса. Она му у сну рече да у оближњој њиви Антонија Доксара, северно од града званог Свети Никола, налази се затрпана у земљи Њена благословена Икона. Овај богобојажљиви човек, када се ујутру пробуди, исприча своје виђење парохијском свештенику, а овај архијереју тога острва по имену Гаврилу. Вест о том виђењу пронесе се у току дана и кроз цео град, и сви људи решише да помогну око тога да се света Икона пронађе. Али и поред свег упорног тражења и копања, људи ништа не нађоше, због чега многи помислише да то није био истинити сан него само фантазија овога Михаила. Тако та ствар ускоро пређе у заборав.

Али следеће 1822. године, прве недеље јула месеца, деси се један друти чудесан догађај. На један сат од градског насеља, на највишем врху острва Тиноса званом Кехровуни, налажаше се један женски манастир из 10. века. У манастиру међу осамдесет монахиња живљаше и преподобна монахиња Пелагија, која беше дошла у манастир у својој 17. години и живљаше сама у једној келији. Те ноћи уочи недеље она осети у сну да се малени простор њене келије изненада испуњује светлошћу. Из те светлости њој се јави Пресвета Богородица и заповеди јој да оде у град и каже манастирском старатељу Стамателу Кагадису, да он откопа дом Пресвете, који се налази затрпан на земљишту Антонија Доксара у близини споменутог града Светог Николе, и да онда он сазида на том месту велики и леп храм Њој. Уплашена Пелагија не рече сутрадан никоме ништа о своме виђењу, па ни својој игуманији. Само се мољаше Богу. Тако у ћутању она проведе седам дана, молећи се непрестано Богоматери да је научи шта треба да ради. Ноћу уочи следеће недеље, она виде исто виђење и доби исту заповест од Панагије (= Пресвете). Пелагија опет проведе недељу дана у недоумици шта да ради, а никоме се не повери. Треће недеље истога месеца јула, по трећи пут се понови исто виђење, и том приликом Мајка Божја укори Пелагију за непослушност: Она јој запрети да ће умрети ако не буде послушала. Исто тако јој рече да ће и онога човека и цело острво зло снаћи ако Је не послушају. На питање Пелагијино: Како ће тај човек моћи да подигне тако велик и леп храм, Богомати одговори: Ја ћу се о свему побринути. - А ко си ти, Госпођо моја? запита Је Пелагија. И доби овај одговор: Благовешћуј земљо Радост Велику! После тога Мајка Божја ишчезну. Пошто већ беше зора, Пелагија устаде и пође најпре у цркву. По завршетку свете Литургије у цркви, она све исприча игуманији манастира Меланији, и она је посаветова да изврши заповест Мајке Божје.

Сутрадан Пелагија отиде оном човеку Стамателу и исприча му своја виђења. А он је посаветова да све то каже и епископу. Епископ тиноски Гаврил, који беше родом са Крита, беше човек духован и добродетељан. Када чу казивање Пелагијино, он се заплака од радости, и рече јој: Блажена си ти старица, и благо теби што те је Мајка Божја три пута посетила у келији![4] Пошто преосвећеном архијереју исприча то исто и Стамателос, архијереј се присети и оног ранијег виђења баштована Михаила, па се реши да по сваку цену учини све што треба да би се пронашао храм и Икона Пресвете Богоматере. Зато следећег дана он звонима црквеним сазва сав народ из града да дође у митрополитски храм Светих Арханђела. Срећом, у то време не беше ниједног Турчина на Тиносу. Када се народ сабра, владика им исприча виђење монахиње Пелагије и позва народ да помогне при копању. Народ се листом одазва, а домаћин њиве дозволи, те почетком септембра 1822. године отпоче прекопавање њиве. После копања више од једног месеца појавише се зидови једног древног храма. Народ настави прекопавање, али Икону још нигде не нађоше. То многе обесхрабри, и изгубивши веру, они престадоше копати.

Не прође много дана како се престало са копањем, а жена Стамателосова Ирина и сестра му Катарина разболеше се на смрт. Утом стиже и вест да се на једном крају острва појавила куга. Стамателос се веома уплаши, јер се сети оне претње коју Пресвета изрече Пелагији, те са народом отиде да умоли владику да се настави са копањем. Епископ беше и сам мислио да настави са ископавањем и са припремама око подизања новог храма Мајци Божјој, зато сада издаде наређење да се радови одмах наставе. Ускоро би откопан стари храм и један пресахли извор покрај њега. Особито се журило Стамателосу да се отпочне са зидањем храма, јер је, видећи да му је Пресвета Богородица одмах чудесно исцелила жену, веровао да ће тако престати и зараза куге на острву. А исцељена му жена Ирина даде за зидање храма сав свој мираз који имађаше. А то беше десет хиљада талира.

Радови се брзо наставише, тако да већ првог јануара 1823. године епископ са народом дође да изврши освећење темеља новога храма, који би основан тачно на темељима старога откопанога храма. Али по промислу Божјем сви беху заборавили да донесу воду за водоосвећење. Видећи да нема воде неки потрчаше у град по воду, а једно дете притрча владици и рече му: Вода није потребна, јер онај раније пресахли извор сада је пун воде. Тада захватише воду из овог новообновљеног извора, и епископ изврши освећење, а грађење се настави. Овај извор и до данас постоји крај храма Мајке Божје на Тиносу, и из њега побожни народ захвата свету водицу и односи је у своје домове.

Грађење храма би настављено, и за месец дана он би довршен. У току тих радова беху пронађени још и други остатци и делови старога храма и његових сасуда, али света Икона још не би пронађена. Тако прође и цео месец јануар и даће празник Света Три Јерарха, 30. јануара. Тога дана око подне, један радник из села Фалатада по имену Манојло Мацас, иначе звани Спанос, копајући земљу између извора и притвора цркве, изненада наиђе на једну дашчицу. Загледавши је добро он виде да је то део неке иконе. Он настави даље да копа и ускоро нађе и други део те иконе, која је свакако при овом копању и била разбијена. Пошто брзо опраше водом са извора оба дела иконе, на њима се указаше ликови Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила, јер икона беше Светих Благовести. Радост свега народа беше неописива. Ова радост постаде још већа када стиже и вест да је куга на острву престала, што беше први знак и прво чудо ове чудотворне Иконе Мајке Божје, прозване затим Μεγαλόχαρη (Великоблагодатна). Јер наиме, отац једног детета зараженог овом страшном бољком, узе одмах мало од оне земље која беше на Икони, и помазавши њоме дете, нађе га други дан потпуно здраво. Слично њему поступише и други болесници, и одмах оздравише.

Пошто побожни народ целива пронађену Икону, епископ је узе и састави и воском добро залепи, па је онда пренесе и постави у новоподигнути храм Пресвете, на свенародно мољење и поклоњење. Кроз три дана по проналаску свете Иконе, то јест 2. фебруара на празник Сретења, би отслужена прва Света Литургија у новом храму. По Светој Литургији би извршена литанија (молитвено обношење) свете и чудотворне Иконе свуда по граду, уз учешће свега народа и клира. Уз то још, овај проналазак чудотворне Иконе Богоматере повећа наду православних хришћана на потпуно ослобођење од турског многовековног ропства, које ослобођење већ беше отпочело.

Чудотворна Благовештењска Икона Пресвете Владичице наше Богородице од тада почива у Њеном велелепном храму званом Евангелистрија (тојест Благовештењска црква), непрекидно чинећи многобројна чуда свима који јој са вером приступају. Особито се многа чудесна исцељења догађају пред овом светом Иконом сваке године на празник Успења Мајке Божје и на Благовести. Тада се на острво Тинос окупља безбројно мноштво верника из читаве Грчке, који долазе посебним великим бродовима да се поклоне и помоле светој Икони Великоблагодатне Матере Великодародавца Бога нашег. Многобројна чудеса која чини Пресвета Богородица преко ове своје Иконе записана су у посебним књигама, које се чувају при храму Евангелистрије на Тиносу.

Razglednica: Grčko sveto ostrvo Tinos čuva čudotvornu ikonu Blagovesti

Grčko ostrvo Tinos nalazi se u Egejskom moru i poznato je sve-grčko svetilište, vernici ga još i nazivaju ostrvo Presvete Bogorodice. Već pri iskrcavanju sa broda na pristaništu, glavnog grada ostrva, Hore, pažnju nam privlači visoki zvonik crkve Svesveta sa Tinosa. U ovoj crkvi smeštena je Ikona Blagovesti na Grčkom Megaloharis ili Velika Radost, čudotvorna je i svojom svetošću privlači poklonike sa svih strana sveta.

Ova ikona dugo godina je bila zakopana u bašti nekog pobožnog meštanina, pronalazak ikone dogodio se posle viđenja u snu jedne monahinje.

Na praznik Sveta Tri Jerarha, seljani su kopajući našli na ikonu. Posle pronalaska ikone, verni narod Tinosa, nad jednim celebnim izvorom počeo je da gradi Hram posvećen Blagovestima.

Na dan kada se proslavljaju Blagovesti i na dan Uspenja Presvete Bogorodice, ovo malo ostrvo, poseti na desetine hiljada ljudi. U toku Velikogospojinskog posta u ovom hramu posle svakodnevne Liturgije, služi se moleban Presvetoj Bogorodici. Na sam dan Uspenja Presvete Bogorodice, ikona se uz velike počasti u litiji pronosi kroz grad,

Nekoliko dana pred ove zavetne praznike, iz svih krajeva Grčke, brodovima pristižu hodočasnici. Na ostrvo dolaze raznoliki ljudi, verni i maloverni, zdravi i bolesni, stari i mladi i sa molitvom u srcu ili na usnama i sa svećom od preko dva metra u rukama strmom ulicom penju se ka manastiru.

tinos crkva

Manastirska crkva udaljena je od pristaništa nešto više od 500 metara i nalazi se na vrhu ostrva. Do nje se dolazi širokom strmom ulicom koja sa desne strane ima izdvojenu stazu. Objašnjeno nam je da na toj stazi, verujući narod zavetno, na kolenima i sa upaljenom svećom u rukama, penje ka crkvi.

Na ikoni Blagovesti, Velika radost prikazan je Arhangel Gavrilo kako prinosi Bogorodici beli ljiljan, simbol čistote i blagosti. Ikona je smeštena je na tron, optočena je srebrom i dragim kamenjem i simbolično ukrašena i okružena velikim brojem cvetova belog ljiljana

ikona blagovesti

Veliki broj vernika pronašao je utehu pored ove ikone. Pred ovom ikonom stajali su tražeći pomoć bolesni, slepi, hromi, besplodni.

Okićena je velikim brojem zlatnog nakita, kojim su verujući darivali ikonu kao zalog iscelenja.

Autor teksta :Olivera Obradović

 https://bs.sacredsites.com/europe/greece/tinos_island.html

Vjetrovito ostrvo Tinos, smješteno u Cikladskom arhipelagu i pet sati vožnje trajektom od Atine, naseljeno je više od dvije i po hiljade godina. Ostrvo mnogih bitaka i različitih naroda, planinski Tinos je bio pod vlašću Jonjana, Perzijanaca, Atinjana, Spartanaca, Makedonaca, Mlečana, Franca, Turaka i Rusa, a također je iskusio i pustošenje arapskih i berberskih pirata. Sada mirno ostrvo sa četrdeset okrečenih sela i više od 700 crkava i manastira, Tinos je poznat širom grčkog pravoslavnog svijeta po svojoj čudotvornoj ikoni Djevice Marije koja iscjeljuje.

U antici, Tinos je bio poznat kao sveto mjesto u istočnom Mediteranu i često je bio posjećivan zbog svojih hramova Posejdona i Dionisa. Nijedan historijski izvor ne osvjetljava prvobitno kršćansko prisustvo na ostrvu, ali se zna da je rana crkva, bizantska građevina, izgrađena direktno na temeljima Dionisovog hrama. Sredinom 10. vijeka nove ere dogodila se invazija muslimanskih osvajača, njihovo uništenje bizantske crkve i napuštanje lokaliteta. Osam vijekova kasnije, u junu 1822. godine, u samostanu Kehrovounion, časna sestra po imenu Pelagija imala je niz vizija Presvete Djevice. Marija je naredila Pelagiji da obavijesti starješine sela Tinos da trebaju započeti iskopavanja na neobrađenom polju gdje će pronaći svetu ikonu. Iskopavanja su započela i 30. januara 1823. godine radnik koji je kopao zemlju otkrio je ikonu. Naknadnim arheološkim iskopavanjima utvrđeno je da je područje otkrića ikone bilo mjesto drevne bizantske crkve, a prije toga i hrama Dioniza.

Ikona, nazvana Panagia Evangelistria, što znači Gospa od dobrih vijesti, prekrasan je prikaz Marije koja kleči sa pognutom glavom u molitvi. Naučnici je smatraju starijom od bizantskog perioda, a možda je djelo apostola i evanđeliste Svetog Luke. Pretpostavlja se da je ikona bila sveti predmet u bizantskoj crkvi i da je skrivena ili izgubljena u vrijeme muslimanskih invazija. Ubrzo nakon otkrića ikone, započeta je izgradnja nove crkve. Prije nego što je crkva završena 1830. godine, mnogi hodočasnici su počeli dolaziti na ostrvo iz cijele Grčke. Brojni izvještaji o čudima iscjeljenja brzo su povećali slavu Crkve Megoloharija, što je rezultiralo time da je sveta ikona postala najpoštovaniji predmet hodočašća grčke nacije.

U svetištu se slave četiri glavna festivalska dana:

30. januar, godišnjica pronalaska ikone
25. marta, Blagovijest Marijina
23. jula, godišnjica vizije monahinje Pelagije
15. august, Velika Gospa

Svakog od ovih dana, inače tihi grad Tinos ispunjen je hiljadama hodočasnika koji slave. Živio sam nekoliko sedmica na ostrvu i smatram ga jednim od najmirnijih mjesta od svih svetih mjesta koje sam posjetio. Pored crkve Megolohari, najviši vrh na Tinosu, planina proroka Ilije, također je odlično mjesto za provesti dan u tihoj meditaciji.

Čitaoci zainteresirani za detaljnije informacije o ostrvu Tinos i njegovoj tradiciji hodočašća uživat će u izvrsnoj antropološkoj studiji Jill Dubisch: Na drugom mjestu: hodočašće, rod i politika u svetištu grčkog ostrva.