Свима без разлике сија сунце, и свим добрим делима весели се таштина. На пример, сујетан сам кад постим; када разрешавам себи пост, да људи не сазнају за моје уздржање, опет сам сујетан – јер сматрам себе мудрим. Сујета ме побеђује када се обучем у сјајну одећу; али и кад се оденем у дроње – и тада сам сујетан. Поражен сам кад проговорим, а заћутим ли – опет ме она побеђује. Како год бациш на земљу овај триболум [тророжац], један врх остаје уперен горе.
Сујетан човек је Хришћанин који обожава идоле. Он мисли да обожава Бога, а у ствари хоће да угоди људима а не Богу.
Сујетан је сваки човек који воли да се хвалише. Пост сујетног човека остаје без награде и његова молитва без плода, јер и једно и друго чини ради похвале људске.
Славољубиви подвижник себи наноси двоструку штету: прво, што изнурава тело, а друго, што не прима награду.
Ко да се не насмеје сујетноме подвижнику, кога страст за време богослужења покреће – понекад да се смеје, а понекад да пред свима плаче?
(свети Јован Лествичник)
Уколико хоћеш да савладаш помисли пази на страсти. Тада ћеш их лако протерати из ума.
Код помисли блуда, на пример, пости, бди, труди се, самуј.
Код помисли, пак, гнева и туге презири славу и бешчашће и вештаствене ствари.
Код помисли злопамћења треба да се молиш за онога ко те је увредио, па ћеш се избавити.
(свети Максим Исповедник)
Ви хоћете да узмете добру девојку – у реду. Ма како год да то природно изгледа и ма колико горко било, ако све не крене по плану, – да, то је логично, али то је погрешна основа, зато што је то брак који се своди искључиво на жељу за срећом. То значи да ја ступам у брак зарад задовољства, а не због спасења. То јест, мој главни циљ није моје спасење, брак са Христом, већ да ми живот буде пријатан. Стога, ако ступим у брак и увидим да та добра, скромна, кротка хришћанска девојка није баш толико кротка и скромна, те да је не красе искључиво врлине, већ и пороци, као и код сваког човека, и када крену проблеми у браку ја ћу рећи: «Али ја нисам хтео такав брак! Нисам хтео да се мучим, живцирам, да ме она стално малтретира».
Да, све је то људски, али се на крају крајева испоставља да је за наше спасење било неопходно да не пребивамо у том жељеном комфору. А ако сагледамо невоље у браку на духовнији начин, зар се било шта дешава без Промисла Божијег? Тим пре у нашем браку!
(митрополит Атанасије Лимасолски)
Ако паднеш у какав грех, искористи то одмах да увидиш и сазнаш своју немоћ. Бог ти је зато и допустио да паднеш, да би упознао своју слабост и не само научио да презиреш себе, него да би зажелео да те и други због твоје слабости презиру. Без те се жеље неће моћи укоренити у теби благотворно неуздање у себе које је темељ и почетак праве смирености.
Човеку који жели да успева у духовном животу неопходно је да упозна своју слабост. Горде и самоуверене доводи Бог до тог сазнања допуштаући да падну баш у онај грех за који су мислили да су у стању да се сами од њега сачувају. Падом увиђају своју немоћ, те се више не усуђују да се уздају у себе како у томе тако и у свему другом.
Али не само кад човек падне у грех, него и кад га сналазе несреће и невоље, особито тешке и дуготрајне телесне болести, треба да зна да страда зато да би дошао до самопознања, то јест, до сазнања своје немоћи и да би стекао понизност. Зато Бог допушта да наилазе на нас све врсте искушења од злог духа, и од људи и од наше повређене природе. И св. Павле мисли да су му с тим циљем била послата искушења којима је био изложен у Азији: И већ смо сами себе осудили били на смрт, да се не би уздали у себе, него у Бога који подиже мртве (II Кор. 1,9).
(свети Никодим Светогорац)
Често се међу хришћанима може видети оваква слика. Људи живе весело, дружељубиво, али када наступи пост они се озлобљују, раздражују, свађајуједни са другима. То се дешава донекле зато што уздржавајући се од хране, људи самим тим смирују своју физичку природу, пригушујући телесне страсти.
А страсна енергија потребује какав такав излазак, и ето, она се манифестује на другим људима. Ако се то дешава, онај који пости треба да схвати да је његов пост управо онај неугодни Богу пост о коме говори пророк Исаија. Ми не треба да постимо због „расправе и свађе“ већ због тога да се помиримо са Богом и једни с другима. Пост треба да ослобађа нашу духовну енергију за добра дела.
(митрополит Иларион Алфејев)
Грех је сличан опојном пићу који помућује разум и опија душу. Пијан човек не зна куда иде, спотиче се, посрће и пада. Смртна опасност вреба га на сваком кораку. Тако бива и са човеком који огрезне у грехе. Да би му спасао душу од вечне погибије, Бог, као брижни родитељ, бди над њим, прати га у стопу и употребљава разна средства да га отрезни, освести, отвори му духовне очи, те да види амбис у који срља и да се заустави. То су најчешће разна искушења и невоље, болести, штете у имовини итд. Некога и мала Божија опомена освести, то су они који нису дубоко загазили у грех. Али оне који су огрезли у гресима, тешко могу да освесте и жешће шибе, баш као што је тешко отрезнити човека који је много пио.
Зато Бог често употребљава масовна средства ради отрежњења већег броја људи. То су разне природне непогоде : суша, поплава, градобитина, земљотреси, затим најезда штетних инсеката, гусенице, скакавци и друге биљне штеточине, потом епидемије разних болести, људских и сточних, онда буне, ратови итд.
(поуке игумана Гаврила)
Христова љубав према човеку није љубав учитеља хуманизма, мудраца и философа; Христова љубав према човеку није учење, нису речи – то је живот! Он силази са висине Небеске. Где? У низину прљаве, сиве, људске свакодневице. Његова љубав према човеку – није некакво маштање, разумска љубав хуманиста и философа. Он види људски род са свим његовим слабостима, познаје сву тамну дубину људскога срца и не само да он једноставно види људске потребе, него чак на Себи носи тајне ране људских слабости. Његова љубав не познаје искључивост. Пред Својом, на земаљском путу, последњом, пасхалном трпезом, Христос, Син Божији, као слуга, приклања колена пред апостолима и пере им ноге.
(Извор јеромонах Василије)
Запитаћете се, зар само хришћани имају жалости, за не трпе жалости свакаквих несрећа и туга, зар не проливају сузе и људи овога света, који су одбацили пут Христов?
Да, свакако су невоље и за њих неизбежне, али је велика разлика и вредност у Божијим очима између наших жалости и наших суза и суза и жалости оних који живе без Бога, јер они своје невоље не трпе добровољно, већ само због тога што ни на који начин не могу да их избегну. Они често невоље трпе уз проклињање и ропот, а ми, хришћани, треба да носимо своје невоље, жалости, повезане са Христовим именом, сасвим другачије, са великом покорношћу вољи Божијој, са благодарењем Богу за све што нам се дешава и за добро и за зло и за туге и све невоље наше.
Подносимо наше невоље добровољно, јер, уколико би смо се одрекли од Христа, избвили би смо се од већине невоља, а пошто се не одричемо, ми их добровољно подносимо и Бог нас благослови на наша страдања, јер је велика вредност наших страдања, наших суза, у Божијим очима.
Уколико имамо добре мисли и добра стремљења, наћи ћемо их и у вечности. Оне мисли које овде садрже добро, дају нам мир у вечности. А уколико смо обузети другим мислима, адским, пуним зависти и злобе, када пређемо у вечност, увидећемо да смо изгубили време, у коме би смо могли да се исправимо, и нисмо се поправили. Тада ће почети да нас гризе савест због изгубљеног времена. Ко ће нас ослободити овога у вечности?
Само Бог може ослободити човека од овога. Или ће нас се можда и неко на земљи сетити и помолити се Господу, да нас ослободи од тих мислених окова, које смо задобили још овде, на земљи, и нисмо успели да их се благовремено ослободимо. Мир и радост су највеће богатство и овог и оног света
(старац Тадеј Витовнички)
Браћо, велика је тајна данас објављена свету, тајна којој се и Анђели диве[10], тајна да је људско биће уздигнуто изнад Херувима и Серафима кроз Пресвету Богомајку. То показује да је Господ створио човека за већу част од анђелске, за узвишенији живот од анђелског и арханђелског. Јер Господ се Христос после Васкрсења узнео на Небо са телом, и тело људско је удостојено те части да је узнесено изнад свих Херувима и Серафима. А за Њим, за Чудесним Господом Христом, прво људско тело свето и безгрешно, тело Пресвете Богомајке. Она је узнесена изнад свих Херувима и Серафима и живи у тим надхерувимским божанским сферама. Ето ради чега је човек створен.
Човек је створен да помоћу Господа Христа и Пресвете Богомајке постане надхерувимско биће, наданђелско биће, да живи у вечним божанским Истинама, Радостима и Блаженствима. Све то, браћо моја и сестре, доноси нам данашњи велики и свети Празник Благовести, Благовести Пресвете Богородице.
(свети Јустин Нови Ћелијски)
Март 2021
