Данас су не ђаволи, не зверови, не шакали, већ људи исплели венац од трња и на главу Христу метнули. Трновим венцем ките Онога Који је човека окитио бесмрћем. Трнови венац плетем за Христа и ја, и ти, пријатељу, ако сам среброљубац, ако сам блудник, ако сам хулник, ако сам оговарало, ако сам пијаница, ако сам немилостив, ако сам гневљив, ако сам недарежљив, ако грешне мисли имам, ако нечиста осећања имам, ако вере немам, ако љубави немам. Сваки грех мој, сваки грех твој, сваки грех наш, трн је који умећемо у проклети венац који избезумљено човечанство непрестано плете око главе Господа Исуса.
(свети Јустин Ћелијски)
Хришћанин никада не треба да пада у очајање. И боље је да падне у сујету, него у очајање. Јер у сујети он, да тако кажемо, задобија некакву спремност да постане благочестив, да чини добра дела, док се у очајању ломи и у потпуности предаје духовном мраку и смрти. Зато је потребно сматрати себе најгрешнијим од свих, али увек с надом, јер, иако смо такви, Божија милост је свемогућа и љубав Божија је толико обилна, да покрива нашу грешност.
(митрополит Атанасије Лимасолски)
Дакле, да би се духовно уздигли, прије свега треба се ослободити гријеховног бремена. Оно се скида са нас покајањем под неизоставним условом да сами из себе избацимо свако непријатељство и опростимо свима које сматрамо кривим пред собом. Очишћени и од Бога опроштени, тада сусрећемо Свијетло Васкрсење Христово.
(свети Јован Шангајски)
Ако је Бог увек близу, зашто бисмо се онда узнемиравали? У Њему живимо и крећемо се. Он нас носи у Свом наручју. Богом дишемо, у Бога се одевамо, Бога дотичемо, Бога окушамо у тајинству. Ма где да се окренеш, ма где да погледаш – свуда је Бог: на небесима, на земљи, у безданима, у дрвећу, у камену, у твом уму, у твом срцу. Зар Он не види да ти страдаш и да патиш? Кажи му шта те мучи и видећеш утеху, видећеш исцељење које ће исцелити не само тело него у још већој мери и страсти твоје душе.
(свети Јосиф Исихаста)
Не везуј се за злато, сребро или било које благо овога света. Навикни се да не тражиш своју правду у овом животу да не дођеш у прилику једном руком да скупљаш, а другом да расипаш.
Заволи молитву јер ће те много утешити у животу. Читај божанска Писма и воли сиромаштво, јер ће те то одвести Богу. Мрзи телесни одмор и удобности, јер они су смрт за душу. Смањи општење са људима и старај се више за своју душу, тако да стекнеш унутрашњи мир и тишину. Заволи целомудреност и потруди се, молитвом и подвигом, душа твоја да остане чиста од прљавих помисли.
Смиреноумљем малаксавају телесне страсти, док са гордошћу допушта Бог и пада се у блуд. Смиреноумље украшава душу чистотом. Саможивост ствара неред и немир у души и ум се прља нечистим помислима. Смиреноумље одводи човека Богу.
(свети Исаак Сирин)
Лаж опасну, врло опасну, проповедају секташи кад говоре да не треба децу крштавати, него кад деца порасту и познаду шта је то вера, онда их тек ваља крстити. Човече и сине човечји, затисни уши твоје од таквих лудих речи. Јер ако ти чедо твоје умре некрштено, ући ће у онај свет као нечисто и неусиновљено од Бога. С ким ће, дакле, бити у вечности, и чијим ће се назвати? Гле, ти не чекаш да чедо твоје порасте и сазна шта је то вода и млеко и мед и хлеб и лек, па тек онда да му дадеш све то. Него му дајеш иако оно то не зна. Ти знаш, шта је за њ добро и спасоносно, зар оно то мора знати у колевци? И ако чедо твоје има гушобољу, хоћеш ли га лечити, или ћеш чекати док оно порасте и сазна шта је то гушобоља? А наследни грех је несравњено тежа бољка од гушобоље. Па кад од гушобоље лечиш чедо своје, лечи га и од оне теже болести, којој је лек крштење. Да ти не умре чедо некрштено, јер се иначе никад и нигде у вечности нећеш срести с душом његовом.
(свети владика Николај)Човек бескрајно притиче Богу и захтева, захтева добра: срећу, задовољство, здравље. Он притиче Богу са сваком својом потребом, али не живи Њиме, и сваки пут, када добије што је тражио, враћа се уобичајеном, пређашњем, грешном животу. То човеково непрестано захтевање од Бога све чешће и чешће рађа у губавим душама роптање на њиховог Творца, роптање на „све и всја“. Бог тада постаје крив за све: управо Он не одговара на молбе – захтеве, управо Он не даје човеку сву пуноту животне среће.
Човеку, међутим, ни на ум не пада, да он сам не живи према правилима Божијим и у закону Божијем, да жање горчину живота, срушеног његовим сопственим безакоњем. Он нема истинску веру, нема истинског духа живота, и његов животни пут не окончава се спасењем.
То је све! И како је све то јасно и једноставно!
Човеково спасење се савршавало, савршава се и савршаваће се једино вером и једино у Цркви. У свим временима се губа греха – то семе смрти – која је погодила васцели људски род, лечи и исцељује једино тамо и једино Спаситељем Богом.
(архим. Јован Крестјанкин)
Постоје зависности, које се са тачке гледишта савременог света одлучно сматрају врлинама, али са тачке гледишта Православне вере нису мање погубне и опасне за душу од „грубих“ страсти. Ове страсти и зависности су баш зато и опасне што су наизглед добре. Њихова опасност је у томе што убијају душу, лишавају је духовног живота, и удаљују нас од Бога на, ако се може тако рећи, неприметнији начин.
У ове „неприметне“ страсти могу се убројати страст успеха, благостања, када човек за темељ свог живота поставља стицање статуса у друштву, грађење каријере, изобиље и успех. Све ове поседнутости које се каткад називају „здравом амбициозношћу“, у стварности удаљују човека од схватања истинског циља и вредности људског живота, чине га робом једне од најопаснијих страсти – гордости – и њене деце – самољубља и славољубља.
„Најуспешнији“ човек може бити у исто време у правом смислу духовни мртвац, управо зато што га је сопствено благостање и самозадовољност ослепила. Он може погинути за Царство Божије, цео живот послуживши сопственој саможивости. Такав човек често постаје неспособан да види свој грех, да се покаје за њега – а то и јесте истински признак духовне смрти.
(јереј Димитрије Шишкин)
О ви ожалошћени, немојте мислити да ја не опажам болно питање на дрхтавим уснама вашим: па зашто ми Бог љубави узе моју љубав, моје слатко чедо? Или брата? Или сестру? Или сина? Или ћерку? Или миле унуке? Или добра супруга? Или супругу? Или снаху, или девера, или ђеда? Ај, браћо моја, узе их Бог баш из љубави, и баш зато што је Он, Бог наш, Бог љубави. Узе их у онај свет, тамо где је стална плима од путника који се враћају из далеке земље у вечну отаџбину, Оцу своме небесноме.
Је ли праведан Бог? Више, него праведан. Је ли милостив Бог? Више, него милостив. Зар то није правда и милост кад Он узима твоје чедо да се не мучи више овде и уведе га у свој царски двор? Кад би земаљски цар потражио твоје чедо у свој двор да се тамо васпитава и расте, ти би га радо дала. Мећутим, сваки земаљски цар је смртан човек. Кад он умре твоје дете може бити избачено из царскога двора. А небески цар не умире. И твом детету тамо је осигурана вечна срећа, какву перо не може описати, ни језик исказати. Због тога, поклонимо се Господу Богу, господару живота и смрти и предајмо се Његовој светој вољи. А ми се спремајмо да се удостојимо видети се у небесном царству са праведним рођацима нашим, спремајмо се свим оним што црква прописује, а нарочито молитвом и милостињом. Амин.
(свети владика Николај)
Црква је за народе као душа за тело. Она даје живот, смисао и прави правац, али Црква не сме да се затвори у један народ, јер тада престаје да буде Црква. Национална Црква има мисију да тај народ уздигне до Христа, али не сме да га затвори у оквире овоземаљског национализма.
(свети Јустин Ћелијски)
Сви треба да знамо да Господ у нашем животу ништа унапред не
одређује. Јер ако би Бог предодређивао догађаје нашег живота, то би
значило да је Он преузео на Себе и одговорност за све што се у нашем
животу догађа. На пример, Господ не одређује
унапред особу која ће постати наш супружник То је искључиво наш избор. Ви питате: "Господ зна ко he бити мој супруг?“ Наравно да зна. Богу ништа није непознато.
Али, Божије знање томе шта ћемо ми да учинимо не одређује наше
поступке. Jер Господ зато и зна, што управо ми, доносимо такву одлуку.
На пример: ако се женим Маријом не значи да сам је изабрао зато што
Господ то већ зна. Господ зна киме hy се оженити, зато што сам је
изабрао себи за жену. Не одређује Бог да ја треба да створим породицу са Маријом. Ја делујем у границама своје слободе. И своју одлуку могу
да променим у било ком тренутку.
(митрополит Атанасије Лимасолски)
