Рећи ћу вам о једној монахињи која се пожалила на своју немоћ монаху Серафиму Саровском. На исповести му је рекла да пати од гнева, а као одговор је очекивала прекор и епитимију од човека Божијег. Али уместо тога, до њених ушију су допрле благе речи духовника: „Сестро, о чему то причаш? Ти имаш леп, тих карактер, заиста леп, скроман и кротак! Као блага киша на жедној земљи, ове речи пале су на душу монахињи. Од оваквих речи добила је двоструку корист: постидела се и стекла веру у себе – два основна услова за спас!
Овај пример показује да охрабрујући човека благим, утешним речима, помажемо му да устане и да се спасе. Ти можеш приговорити: али свети Серафим јој није рекао истину, а ја свима говорим истину! Серафим је говорио истину, ону другу истину, која се није састојала у осуди њеног гнева, јер се ова монахиња само повремено љутила, чешће је била тиха и кротка. А угодник Божији, као просветитељ и лекар, узносио је добро у њеној души, прећутајући зло. Зашто је имао потребу да прича о лошем, ако је она сама већ рекла за њега?
Свети Владика Николај
2025
