Света тајна исповести
Исповест је Света Тајна чија је суштина човеково покајање, а покајање је једини пут ка очишћењу душе, смирењу и коначном спасењу. Покајање не можемо произвести свесно, оно је Божији Дар, али му зато стремимо, као болном, али најбољем лекару наше душе. Света Тајна је управо зато што се не може рационално објаснити, што се кроз њега усваја божански живот, остварује заједница са Христом и успоставља повратак свом изворном бићу. Тајна је и зато што се, по речима старца Порфирија Светогорца, људска душа не може истражити никада до краја.
Архимандрит Јоил (Јанакопулос) је један од познатих и цењених грчких богослова XX века. Фотиј Јанакопулос родио се 1901. год. у селу Мафја (Драга) Месини и још у младости се упознао са познатим отшелником Илијом (Панагулакисом) који је у срцу младића открио жудњу за монашким животом. Већ 1925. године јеромонах Јоило је завршио Богословски факултет на Националном универзитету у Атини, а 1929. год. је рукоположен у чин свештеника. Поред своје свештеничке службе радио је и у средњој школи као учитељ. Касније о. Јоило одлази у Каламату где се посвећује богословским истраживањима.
1. Чистоме срцу Бог се открива. Природа нам као жива књига казује о Богу.
У свакодневне службе спадају такође часови – први, трећи, шести и девети, од којих смо горе већ говорили о Првом часу, који се увек спаја са јутрењем, као и о Деветом часу, који готово увек претходи вечерњу. Сваки од ових „часова“ служи се у спомен на неке догађаје који су били спасоносни за нас.
Већ у „првом програмском документу научног комунизма“, „Манифесту комунистичке партије“, поред укидања приватне својине, државе, нације, религије, прогласили су и: „Уништење породице“ – „Комунисте би могли укорити само због тога што они хоће да уведу, уместо лицемерно прикриване заједничке жене - званичну, отворену заједничку жену... Друштвено и бесплатно васпитање све деце“. Са доласком на власт, у Русији су покушали да то спроведу и на делу.
Јако је добро када у дому постоји послушност и међусобно уважавање. Међутим, ми не можемо да захтевамо то од других, ми можемо само да их надахњујемо на тако нешто. Многи очеви, лупивши песницом по столу, вичу на своје дете:
Сећам се свог првог искуства са једним велеградом- Њујорком 1971. Радио сам као улични свирач заједно са једним пријатељем. Град је био невероватан- стални празник за очи и чула. Никада тако нешто нисам видео. Седам дана након нашег доласка, нападнути смо уз претњу ножем. Оно што смо финансијски изгубили било је безначајно. Оно што сам ја изгубио био је град са којим сам се приви пут суочио. На његовом месту била је непријатељска, опасна средина у којој је свако лице било потенцијални непријатељ, а сваки пут је био скривено место за неку наредну катастрофу. Вратили смо се кући.
“Сви храмови ће се купати у раскоши, као никад раније, али у те
Светиот Јован Златоуст. Зборувајќи за односот на апостолот Павле кон македонците, вели: „О, каква нежна љубов имал тој кон Македонија и македонците…!“ Понатаму, пак, гледаме дека големиот христијански проповедник Св.Јован Златоуст (ИВ-В век) за да ги поткрепи своите мисли за љубовта на апостолот Павле кон Македонија, ги цитира и зборовите на апостолот упатени кон Солунјаните, а тоа значи дека Св.Јован Златоуст тесно го поврзува односот на Солун кон Македонија, како и солунјаните кон македонците.
Прошло је преко десет година. Једном је код духовника на врата покуцао непознат човек од неких шездесетак година. Био је онижег раста, бледог, префињеног лица. Прво што нам је падало у очи био је дебео и дугачак шал којим је био обавијен његов врат; чинило се да је испод овог шала као печурка испод земље израсла глава. Имао је чудан израз лица: тужне очи и танке усне, помало повијене у саркастичном осмеху, који као да је био залепљен за његово лице. Тихим, али јасним гласом је рекао:
„Зборуваме два странски јазици исто како што го говориме нашиот мајчин јазик ’’незначајно’’ и ’’неразбирливо’’.“
