Паралели

 У кинематографији ћемо упознати најшароликији плурализам древних и нових култова и покушај интерпретације лика Христа са најразличитијих идеолошких позиција, не само хришћанских конфесија или секти, него чак и других религија – мухамеданства, будизма и јудаизма.

Навикавање на позоришни лик Христа, схватање и психолошко поистовећивање њега са јеванђељским Христом крије велику опасност. Позорница може да постане широко поље за јеретичке, магијске, антирелигиозне и друге спекулације. На пример, Христос – космонаут (концепције англиканског епископа Робертсона), Христос – екстрасенс, Христос – хипик (такви сценарији су већ постали реалност). А екранизована или сценска режија „Живот Христа“ по Ренану учинила би Га лицем авантуристичког романа који је написао окорели масон. Атеисти и непријатељи хришћанства на Западу већ користе лик сценски театрализованог и екранизованог Христа као ефикасни метод борбе са хришћанством.

  Po svemu sudeći, uskoro ćemo biti svedoci postojanja dve rase ljudi. Jedni će biti stvoreni od Boga – savršeni u zamisli, dok će drugi biti veštački stvorena bića, ljudi koji će svojom savršenoću nadjačati običnog čoveka.

Depopulacija stanovništva u svetu je u punom jeku. Sve je to planski i dobro promišljen napad na čoveka, prirodnog i stvorenog od Boga. Zahvaljujući neverovatnim količinama otrova u hrani, vodi, vazduhu i svuda oko nas, sterilitet kod ljudi velika je pošast koja se pojavila poslednjih godina.

Bolest sterilnih ljudi se toliko povećala da od te bolesti boluje gotovo svaki 5. čovek na planeti. I dok je nekad sterilitet bio vezan ponajviše za žene, danas od nemogućnosti imanja dece boluju i muškarci i žene u jednakom broju. Ali, kako je ova bolest nametnuta i planirana, tako je i lek za tu bolest pripremljen od onih koji su je nametnuli.

“Ми, студенти   православног Богословског факултета Српске Православне Цркве, молимо „Књижевне новине" да овај наш апел објаве, јер немамо где да га објавимо. Покушавали смо на неколико адреса, али нико неће ни да чује. На самом факултету влада такав страх од групице реформатора, који су колективни Гашо Кнежевић СПЦ, да нас нико јавно не подржава. Кога све нисмо питали и молили да се огласи - али, како би Андрић рекао, „у ћутању је сигурност". Ни познати публицисти попут господе Велибора Џомића, Владимира Димитријевића, Матеја Арсенијевића, Родољуба Лазића, итд, нису били спремни да подметну своја плећа да би истина угледала светлост дана. Запањени и збуњени, и ми се не усуђујемо да се потпишемо, јер се плашимо тешких последица које бисмо могли имати ако би се открило ко је ово писао. Своја имена и податке достављамо у прилогу, али молимо редакцију да се не објављују.

 
Последице Мелетијевог ангажовања нису овим биле исцрпљене. На територији Грчке је дошло до великих црквених немира. Људи и породице су тада почели да се деле «на четнике и партизане», тј. на старокалендарце и новокалендарце. Свађе, немири, прогонства па и туче биле су последице увођења новог григоријанског календара. Ова подела, овај раскол, није престао ни утихнуо ни до наших дана. Сам Мелетије је после пада Цариграда наставио своје авантуре. Британци су га 1926. поставили за Патријарха александријског.

Projekcija filma je bila prilika da autori ovog, na poseban multimedijalan način primpremljenog dokumentarca, uruče i odličje - statue Svete Porodice, iz Misira onima koji su, kako se čulo, to  zaslužili među kojima i ocu Gavrilu, igumanu manastira Lepavina. Nakon projekcije, propraćene burnim aplauzima gledalaca, otac i sin su pojasnili da su na ovom putu, na kojem je Sveta Porodica za skoro četiri godine izgnanstva prešla preko 3.500 kilometara, od Vitlejema do oblasti Asiut, uz Nil, sklanjajući se po pećinama, šiblju, putujući često bez hleba i vode, prešli duplo više. Jer, trebalo se snalaziti tim prostorom, koji je uglavnom pustinjski. I na svim tim mestima postoje materijalne dokazi o boravku i prolasku Svete Porodice: Bogomajke Marije, Bogomladenca Isusa Hrista i Pravednog Josifa. Obraćajući se prisutnima, autor Hadži Dragan Damjanović je rekao:
 

Разматрање социјално-политичких идеја А.И. Солжењицина можемо да резимирамо кроз следеће закључке:

1. А.И. Солжењицин као и конзервативци у оцени друштвено-политичких појава се придржава религијско-етичког прилаза, сматра да духовни фактор има водећу улогу у односу на материјални фактор.

2. Писац изражава негативан однос према револуцијама, либерално-демократским вредностима савременог друштва, подржава идеју континуитета, штитећи еволуциони пут развоја. На страницама својих књига он често цитира познате представнике руског конзервативизма као што су Ф.М. Достојевски и М.Н. Катков.

Geopolitička nauka, nauka koja izučava „zavisnost političkih događaja od zemljinog tla“, nema naročito dugu povest: naziv „geopolitika“, koji je prvi upotrebio Šveđanin Rudolf Čelen, pojavio se na samom početku XX veka. (Nešto stariji, srodan termin „politička geografija“, prvi put je upotrebljen 1897, u istoimenom delu Fridriha Racela.) Ipak, iako je geopolitika kao nauka skorašnjeg datuma, stvarnost kojom se ona bavi, kao i osnovni principi i elementi geopolitičkog mišljenja znatno su stariji: oni ne samo da su bili poznati od najranijih vremena, već su, nesumnjivo, igrali značajnu ulogu i kada je reč o tradicionalnim državama, njihovim interesima, savezima i (spoljno)političkim orijentacijama. Geopolitičke kategorije odvajkada obrazuju realnost koju nije moguće zanemarivati ni ignorisati. Izgleda da se, isto tako, i osnovni geopolitički modeli malo menjaju kroz istoriju: Kartagina kao primer naročite talasokratske, kolonijalno-trgovačke sile čini obrazac koji će se u osnovi ponavljati sve do današnjeg vremena. Rim predstavlja suprotan primer izrazito imperijalne i kontinentalne, telurokratske moći.

Mada je ime geopolitike relativno novo, ona počiva na veoma starim izvorima. Osim mitoloških i teoloških koncepcija, prava ishodišta geopolitičke nauke su tradicionalne oblasti sakralne i simboličke geografije, te stoga i danas, u značajnoj meri, geopolitika ukazuje na svoju srodnost sa mnogim tradicionalnim shvatanjima; čak ni u današnje vreme, geopolitičke kategorije nije moguće svesti jedino na njihovu ekonomsku dimenziju, ni tumačiti kroz isključivo kvantitativni, materijalni aspekt. (Ove kategorije, ali i geopolitika u celini, i tokom XX veka zadržale su svoj naglašeno kvalitativni karakter.)